Колико и зашто ћирилица?

 

Пекара у Београду

 

Постоји процена да 60 посто светског становништва пише писмима која нису латинична. Вероватно постоји податак како ствари укупно стоје и са бројем држава, али то и није битно, јер се не треба бавити, нити бранити таквим чињеницама. Да је Србија једина и последња земља на свету у којој се пише ћирилицом (или неким другим нелатиничним писмом), опет не би смела да се овако неодговорно односи према њој.

Много је важније схватити да Србији ћирилица не представља сметњу ни у једној од ствари које се обично наводе као такве: извозу и увозу производа и капитала, уклапању и прикључењу Европи, свету и разним организацијама, комуникацији, туристичкој и културној размени с другима, коришћењу савремене технике и технологије, учењу страних језика, реклами, дизајну, штампи, и скоро свему другом.
Важно је схватити да управо два писма у српском језику представљају сметњу за све напред наведено; затим, да практично нико други с редовним стањем у држави нема два писма у једном језику (да је то непрактично, нестандардно, нерационално …), и да морамо једном да направимо избор између два писма у употреби.
За мене је више него јасно да је прави и најпаметнији избор ћирилица, али до тога треба на националном нивоу доћи у стручном, толерантном, аргументованом и мирном дијалогу свих заинтересованих страна с различитим мишљењем о томе.
Опредељивање за ћирилицу никако не значи да се не би латиница учила у српским школама, рецимо од другог разреда основне школе, као и сада, само што се не би везивала за српски језик, него за општу културу, као што је случај с учењем грчког писма, и ознакама и симболима из бројних наука и области живота.
Све би могло да се реши и да сви буду задовољни, а при томе да добијемо уређенију и једноставнију државу.

Тако се долази до државе Србије. Држава је најодговорнија за ово лоше стање с ћирилицом у српском језику (а самим тим и са стањем демократије, људских и уставних права, стандарда, законитости …) јер није довољно правна, демократска и цивилизована.
Питање писма се можда многима не чини много важним у овом тренутку када економске и безбедносне теме привлаче више пажње, али је жива истина да се кроз њега сва та друга питања преламају и огледају. Паметна и способна држава све важне сегменте, међусобно зависне и испреплетене, покреће и решава истовремено. Ја не верујем у економски напредак без истовременог напретка на пољима науке, културе, туризма, саобраћаја, стандарда, права, демократије … Зато је за мене питање писма као лакмус папир за пробу како ствари иду у свим тим другим областима.

Кад буде решено питање ћирилице на квалитетан и делотворан начин, знаћу да је у држави Србија и много шта друго дошло на своје право место.

Љубиша В. Јовановић

10 векова  ћирилице.