Питање писма српског језика

1. Питање писма српског језика није само питање како грађанин као појединац пише, већ је и важно државно, демократско, правно, цивилизацијско, културно, национално, језичко, породично, емоционално, психолошко и друго питање – оно постоји, прожима и прелама се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота. На жалост, још је нерешено питање, а наша држава до сада није показала да је свесна његовог значаја, нити да има намеру да се озбиљно позабави њиме.
2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама опет добили право на приватну својину, своје државне симболе, свој језик, као и друге политичке, религиозне и грађанске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем природно припадају. Српски језик је добио натраг своје име, али му је из тог пропалог експеримента остало да вуче и један велики терет од којег већ озбиљно храмље и посрће – још једно писмо у језику – латиницу.
3. Опстанком и фаворизовањем тог другог писма опстала је и велика неправда и конфузија у српском језику, добро утврђена у главама многих наших грађана који нису имали прилике да чују друкчију, идеолошки неоптерећену реч о том питању. Држава се није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у општем идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања готових, овешталих фраза и парола, у оном облику у којем су их примили кроз образовни и политички систем.
4. Двописменост није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила да уведе такву иновацију у свој језик. Напротив, оне нације које су некада уживале у тој „благодати и великој предности“ током трајања Југославије, чим су добиле прилику, брзо су је се лишиле и укинуле је у својим језицима. Опште је познато: на дужи рок, двописменост у једном језику не може да опстане – једно писмо обавезно нестаје. У нашем случају то је ћирилица, и то због њеног вишедеценијског потискивања и омаловажавања, а не због њеног квалитета и употребљивости у било којој сфери савременг живота. Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном и националном идентитету не би то питање оставила нерешеним тако дуго.
5. Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Ћирилица је писмо за сваки компјутер и сваку врсту технологије.
Свету нас приближава примена савремене технике и технологије, усвајање општеважећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика и култура, али и чување и неговање сопственог културног идентитета.
6. Погледајмо државне институције Србије. Зашто поједина министарства не поштују важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма? Зашто у појединим државним органима, институцијама, предузећима и системима сваки запослени може да се понаша по принципу «држава, то сам ја» и «историја почиње од мене» и у службеној комуникацији користи и намеће другима писмо према личном, политичком или идеолошком избору, а не према слову Устава? Ако дођете у једну смену, код једног службеника, држава ће вам издати документ на једном писму, ако дођете код другог службеника, или у другу смену, иста држава вам издаје исти службени папир на другом писму. Од та два само једно је званично по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, није јој стало до тога шта грађани мисле о томе и како се осећају.
Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Електродистрибуцији, Паркинг Сервису, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности (и, очигледно, ниског образовног и културног нивоа) њихових тренутних управника него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева лојалност сваког грађанина својој држави, односно цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета.
Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на основном писму свог матерњег језика. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља једноставно не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.
Бројне су и озбиљне импликације ових питања у облaсти универзалних и грађанских права и слобода, дечјих права, организације и веродостојности државе, државног и националног идентитета и континуитета, и другог. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним грађанима и како се они осећају у у пословима с њом није демократска.
Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Закон који би регулисао јавну употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице решили би питање ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин.
7. Наша држава до сада није стигла, или није хтела, да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно крше права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажавају и не поштују држава Србија и њен Устав.

Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не дозвољавају да оваква питања овако дуго остају нерешена.

Љубиша В. Јовановић

Није свеједно!  Пиши ћирилицом.    Ћирилица се пише  срцем.