Питање писма српског језика


1. Питање писма српског језика није само питање како грађанин као појединац пише, већ је и важно државно, демократско, правно, цивилизацијско, културно, национално, језичко, породично, емоционално, психолошко и друго питање – оно постоји, прожима и прелама се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота. На жалост, још је нерешено питање, а наша држава до сада није показала да је свесна његовог значаја, нити да има намеру да се озбиљно позабави њиме.
2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама опет добили право на приватну својину, своје државне симболе, свој језик, као и друге политичке, религиозне и грађанске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем природно припадају. Српски језик је добио натраг своје име, али му је из тог пропалог експеримента остало да вуче и један велики терет од којег већ озбиљно храмље и посрће – још једно писмо у језику – латиницу.
3. Опстанком и фаворизовањем тог другог писма опстала је и велика неправда и конфузија у српском језику, добро утврђена у главама многих наших грађана који нису имали прилике да чују друкчију, идеолошки неоптерећену реч о том питању. Држава се није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у општем идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања готових, овешталих фраза и парола, у оном облику у којем су их примили кроз образовни и политички систем.
4. Двописменост није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила да уведе такву иновацију у свој језик. Напротив, оне нације које су некада уживале у тој „благодати и великој предности“ током трајања Југославије, чим су добиле прилику, брзо су је се лишиле и укинуле је у својим језицима. Опште је познато: на дужи рок, двописменост у једном језику не може да опстане – једно писмо обавезно нестаје. У нашем случају то је ћирилица, и то због њеног вишедеценијског потискивања и омаловажавања, а не због њеног квалитета и употребљивости у било којој сфери савременг живота. Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном и националном идентитету не би то питање оставила нерешеним тако дуго.
5. Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Ћирилица је писмо за сваки компјутер и сваку врсту технологије.
Свету нас приближава примена савремене технике и технологије, усвајање општеважећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика и култура, али и чување и неговање сопственог културног идентитета.
6. Погледајмо државне институције Србије. Зашто поједина министарства не поштују важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма? Зашто у појединим државним органима, институцијама, предузећима и системима сваки запослени може да се понаша по принципу «држава, то сам ја» и «историја почиње од мене» и у службеној комуникацији користи и намеће другима писмо према личном, политичком или идеолошком избору, а не према слову Устава? Ако дођете у једну смену, код једног службеника, држава ће вам издати документ на једном писму, ако дођете код другог службеника, или у другу смену, иста држава вам издаје исти службени папир на другом писму. Од та два само једно је званично по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, није јој стало до тога шта грађани мисле о томе и како се осећају.
Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Електродистрибуцији, Паркинг Сервису, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности (и, очигледно, ниског образовног и културног нивоа) њихових тренутних управника него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева лојалност сваког грађанина својој држави, односно цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета.
Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на основном писму свог матерњег језика. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља једноставно не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.
Бројне су и озбиљне импликације ових питања у облaсти универзалних и грађанских права и слобода, дечјих права, организације и веродостојности државе, државног и националног идентитета и континуитета, и другог. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним грађанима и како се они осећају у у пословима с њом није демократска.
Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Закон који би регулисао јавну употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице решили би питање ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин.
7. Наша држава до сада није стигла, или није хтела, да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно крше права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажавају и не поштују држава Србија и њен Устав.

Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не дозвољавају да оваква питања овако дуго остају нерешена.

Љубиша В. Јовановић

Није свеједно!  Пиши ћирилицом.    Ћирилица се пише  срцем.Розета

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

2 Responses to Питање писма српског језика

  1. Glory каже:

    Ne volim cirilicu jer je teska, necitljiva i komplikovana. To sto je ja ne volim ne znaci da ona nema vrednosti. Uvek koristim latinicu, iako znam da pisem i cirilicom, ali znam da pisem i arapskim alfabetom, pa sam tako „bogat“ covek. Ne mislim da ce cirilica nestati jer vredi, ako ne vredi neka i nestane, zasto bi smo zadrzali nesto sto nije vredno opstanka. Kakav je primer Japanaca, koreanaca ili kineza, jer uglavnom i oni prelaze na latinicu. Na hiljade dijalekata i jezika nestaje svake godine, pa ce nestati i cirilica ako nesto ne preduzmemo. Ali siliti nekoga da pise cirilicom ce samo ubrzati taj proces.
    I ako se cirilica pise srcem, cime se to pise latinica?

  2. cp6cku каже:

    Оставимо по страни лично допадање.
    Питање писма у Србији је питање друштвене и државне одговорности. Српски језик и култура нису тако богати, јаки и утемељени да би себи могли да дозволе прекиде као што је овај који му прети с вековним писмом српског језика. Ако остану без ћирилице, генерације које долазе неће моћи да читају и користе се књигама, публицистиком, документима и другим писаним наслеђем из претходног времена. Само ће стручњаци у том случају моћи да читају и користе се занемарљиво малим бројем од постојећих милиона штампаних књига, писаном грађом, документима, натписима и другим. Како ће се осећати наши унуци пред нашим надгробним и другим споменицима и нашом писаном оставштином – као странци у непознатој, егзотичној земљи? Зар не бисте желели да можете лако да читате писане споменике из предвуковског раздобља? Вукова реформа је била један такав дисконтинуитет, а направити други после само 150 година потврдило би нас као неозбиљну нацију и неодговорну државу.
    А, практично све што имамо у писаном облику, настало је у последња два века. На ћирилици, наравно.

    Има људи којима то не смета, неважно им је, и то је разумљиво. Зато држава као збир институција оспособљених да процене шта је дугорочно добро за нацију треба да одлучује о најважнијим стварима, попут те, на општу корист. Није на мени да знам све о резервама угља и електранама, на пример; ја као појединац о томе могу да имам овакво или онакво мишљење, или да будем потпуна незналица у тој области, али држава мора да има стратешка опредељења и развијене начине како да користи такве резерве на што бољи начин, и обезбеди струју и грејање становништву.

    Дакле, губљење ћирилице, на овај начин који нам се већ догађа, било би веома озбиљан и непотребан прекид у језичком, културном и државном континуиетету народа који живе тлу данашње Србије, који уређене и цивилизоване нације не могу да допусте себи. Поготово не допуштају да се он дешава на овакав стихијски и неодговоран начин као што је то случај код нас.

    Није ми познато да споменути источни народи прелазе на латиницу, у том смислу да занемарују своја писма, и кидају континуитет са својом културним, националним и државним идентитетом као што се то чини у Србији. Упркос томе што имају веома компликовано и тешко писмо.
    Није ми познато да се ишта слично предузима ни у арапском свету, нити у земљама које користе ћирилицу.

    Ако се нешто предузима, онда је најбоље да то буде под контролом државе, уз национални консензус, и с јасним циљем.

    Не ради се овде о било каквој присили. Ја се залажем за потпуну слободу у избору личног писма. То право је неотуђиво и треба да је потпуно зајамчено законом и остварљиво у пракси.
    Принуда државе у погледу службене/јавне употребе језика и писма не би требало да је већа од принуде у било ком другом сличном случају: обавезе да се плаћа порез према закону, да се не крши јавни ред и мир, да се поштују саобраћајни прописи, да се поседују лични документи, да се стекне обавезно основно образовање, и у бројним другим примерима.

    Уосталом, ја нисам против промена. Оне су некада нужне, али је у цивилизованом свету на овом степену развоја, пожељно да се такве промене одвијају контролисано, на оптималан начин у датим условима. Ја само осећам да овако како јесте дугорочно не ваља, и против сам неодговорног односа власти и институција према овом важном питању.

    У Србији се ради о ненормалној ситуацији с два писма у једном језику, која се темељи на идеологији која је превазиђена; сви други који су је некада баштинили у међувремену су је одбацили.
    Или равноправност та два писма треба доследно обезбедити у свакодневном животу, што је веома тешко, скупо и често би се граничило се с бесмисленим, или се треба определити за једно писмо, у складу с неписаним стандардом у свим државама из нашег цивилизацијског круга.

    За мене у том избору не би било дилеме између два писма која користимо.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s