На врху Каблара
„Кад сам већ овде, само да кажем да се баш не слажем са оценама свог познаника и сарадника г. Јовановића. Поента је у томе да Вук Караџић то није урадио, већ да су Аустријанци само искористили његово име, да то и није реформа у правом смислу речи већ револуција (уништавање), затим да он уопште није био научник, већ само особа којом се манипулише, а која због своје кратке памети и скромног образовања, у комбинацији са похлепом, и не схвата шта ради…“ (Милослав Самарџић)
Прво да кажем да нисам стручњак за ово питање, Г. Самарџић се много боље разуме у њега, мој одговор је моје лично мишљење.
Мислим, ипак, да се на тај начин може критиковати све и свако. Вук Караџић је имао противнике и за свог времена и после, али је његова реформа, револуција, како год, победила и опстала, што значи да је исто тако прихваћена од многих. Тако то увек бива. Сада смо се већ у потпуности поистоветили с њом.
Без обзира на образовање и карактерне особине, који у крајњој мери не одлучују о његовом делу, него његова вредност, он је урадио доста тога први и једини, како у то време, тако и за дуго после.
Верујем да би у смислу утицаја финансијских помагача и спољашњих фактора, по том принципу, највећи број наших познатих људи (научника, државника, уметника…) данас, и до данас, могли да сврстамо у исту категорију, по томе где су се образовали, од кога и какву потпору су примали, с ким су сарађивали и од кога добијали савете, и тако даље. Беч, Француска, Русија, Америка …
Овиме не желим да побијем било које од ставова г. Самарџића из његове цењене књиге, не осећам се довољно стручним за то. Зато само настављам полемику и позивам друге, који се боље разумеју у ову област, да се укључе.
Још једном, одајем свако признање г. Самарџићу за књигу коју је написао. Критичке књиге су покретачи сазнања и напретка, и његова књига је, без обзира на евентуалан суд о Вуку и његовом делу, самим тим значајна.
Љубиша В. Јовановић
Српска ћирилица 