Значај Вука Караџића

 

На врху Каблара

 

„Кад сам већ овде, само да кажем да се баш не слажем са оценама свог познаника и сарадника г. Јовановића. Поента је у томе да Вук Караџић то није урадио, већ да су Аустријанци само искористили његово име, да то и није реформа у правом смислу речи већ револуција (уништавање), затим да он уопште није био научник, већ само особа којом се манипулише, а која због своје кратке памети и скромног образовања, у комбинацији са похлепом, и не схвата шта ради…“ (Милослав Самарџић)

Прво да кажем да нисам стручњак за ово питање, Г. Самарџић се много боље разуме у њега, мој одговор је моје лично мишљење.
Мислим, ипак, да се на тај начин може критиковати све и свако. Вук Караџић је имао противнике и за свог времена и после, али је његова реформа, револуција, како год, победила и опстала, што значи да је исто тако прихваћена од многих. Тако то увек бива. Сада смо се већ у потпуности поистоветили с њом.
Без обзира на образовање и карактерне особине, који у крајњој мери не одлучују о његовом делу, него његова вредност, он је урадио доста тога први и једини, како у то време, тако и за дуго после.
Верујем да би у смислу утицаја финансијских помагача и спољашњих фактора, по том принципу, највећи број наших познатих људи (научника, државника, уметника…) данас, и до данас, могли да сврстамо у исту категорију, по томе где су се образовали, од кога и какву потпору су примали, с ким су сарађивали и од кога добијали савете, и тако даље. Беч, Француска, Русија, Америка …
Овиме не желим да побијем било које од ставова г. Самарџића из његове цењене књиге, не осећам се довољно стручним за то. Зато само настављам полемику и позивам друге, који се боље разумеју у ову област, да се укључе.
Још једном, одајем свако признање г. Самарџићу за књигу коју је написао. Критичке књиге су покретачи сазнања и напретка, и  његова књига је, без обзира на евентуалан суд о Вуку и његовом делу, самим тим значајна.
Љубиша В. Јовановић

Питање писма српског језика

1. Питање писма српског језика није само питање како грађанин као појединац пише, већ је и важно државно, демократско, правно, цивилизацијско, културно, национално, језичко, породично, емоционално, психолошко и друго питање – оно постоји, прожима и прелама се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота. На жалост, још је нерешено питање, а наша држава до сада није показала да је свесна његовог значаја, нити да има намеру да се озбиљно позабави њиме.
2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама опет добили право на приватну својину, своје државне симболе, свој језик, као и друге политичке, религиозне и грађанске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем природно припадају. Српски језик је добио натраг своје име, али му је из тог пропалог експеримента остало да вуче и један велики терет од којег већ озбиљно храмље и посрће – још једно писмо у језику – латиницу.
3. Опстанком и фаворизовањем тог другог писма опстала је и велика неправда и конфузија у српском језику, добро утврђена у главама многих наших грађана који нису имали прилике да чују друкчију, идеолошки неоптерећену реч о том питању. Држава се није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у општем идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања готових, овешталих фраза и парола, у оном облику у којем су их примили кроз образовни и политички систем.
4. Двописменост није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила да уведе такву иновацију у свој језик. Напротив, оне нације које су некада уживале у тој „благодати и великој предности“ током трајања Југославије, чим су добиле прилику, брзо су је се лишиле и укинуле је у својим језицима. Опште је познато: на дужи рок, двописменост у једном језику не може да опстане – једно писмо обавезно нестаје. У нашем случају то је ћирилица, и то због њеног вишедеценијског потискивања и омаловажавања, а не због њеног квалитета и употребљивости у било којој сфери савременг живота. Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном и националном идентитету не би то питање оставила нерешеним тако дуго.
5. Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Ћирилица је писмо за сваки компјутер и сваку врсту технологије.
Свету нас приближава примена савремене технике и технологије, усвајање општеважећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика и култура, али и чување и неговање сопственог културног идентитета.
6. Погледајмо државне институције Србије. Зашто поједина министарства не поштују важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма? Зашто у појединим државним органима, институцијама, предузећима и системима сваки запослени може да се понаша по принципу «држава, то сам ја» и «историја почиње од мене» и у службеној комуникацији користи и намеће другима писмо према личном, политичком или идеолошком избору, а не према слову Устава? Ако дођете у једну смену, код једног службеника, држава ће вам издати документ на једном писму, ако дођете код другог службеника, или у другу смену, иста држава вам издаје исти службени папир на другом писму. Од та два само једно је званично по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, није јој стало до тога шта грађани мисле о томе и како се осећају.
Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Електродистрибуцији, Паркинг Сервису, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности (и, очигледно, ниског образовног и културног нивоа) њихових тренутних управника него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева лојалност сваког грађанина својој држави, односно цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета.
Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на основном писму свог матерњег језика. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља једноставно не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.
Бројне су и озбиљне импликације ових питања у облaсти универзалних и грађанских права и слобода, дечјих права, организације и веродостојности државе, државног и националног идентитета и континуитета, и другог. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним грађанима и како се они осећају у у пословима с њом није демократска.
Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Закон који би регулисао јавну употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице решили би питање ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин.
7. Наша држава до сада није стигла, или није хтела, да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно крше права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажавају и не поштују држава Србија и њен Устав.

Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не дозвољавају да оваква питања овако дуго остају нерешена.

Љубиша В. Јовановић

Није свеједно!  Пиши ћирилицом.    Ћирилица се пише  срцем.

Питање писма српског језика (2)

Типичан став међу нашим грађанима је: „Не постоје мање или више вредна писма, …, и што их је више, то боље по народ који пише“. Први део ове тврдње је, уз извесне ограде, тачан – али, други је потпуно нетачан. Где то важи да је боље имати два него једно писмо у једном језику? Нигде. Универзално прихваћен језички стандард данас је „један језик – једно писмо“. Да ли неко данас тежи да уведе, поред постојећег, још једно или више писама у свој језик? Нико. Да ли неко тежи да избаци друго писмо из свог језика тако да остане само једно? Више народа – из нашег ближег окружења, то су урадили Хрвати; у Азији, исто тако, народи којима је писмо које данас имају наметнуто у прошлости.
Ко би учио енглески да има два писма?
Да ли постоји неки угледан лингвиста у свету, или цитат у озбиљном језичком часопису, који тврди да је добро имати два писма у једном језику?
Даље, како нас то латиница приближава Европи? Како је онда Бугарска постала чланица ЕУ, а има само ћирилицу, и не помишља да је се одрекне? Напротив, бугарски премијер Соломон Паси је почетком априла прошле године изјавио да су Бугари поносни што баш они уносе ћирилицу у ЕУ! Захваљујући њима, новчанице и кованице евра ће добити име и на ћирилици !
А ми имамо два писма, и нико и нигде то не наводи као неку предност за било шта. Пре ће бити да нећемо моћи у ЕУ док се не определимо за једно писмо и тако усагласимо с горе поменутим општеважећим стандардом. Не очекујемо ваљда да нам ЕУ све доставља на два писма док се ми не излечимо од идеолошких вируса који и даље роваре нашим мозговима – десиће се да ће опет други одлучити о томе уместо нас, и ставиће нас пред свршен чин, а ми ћемо се, типично за нас, освестити тек кад буде прекасно.
Два писма у једном језику представљају нерационално, непрактично, скупо и нестандардно решење – странцима тај језик чини тежим и непривлачнијим за учење, етничким мањинама компликује живот, за саме грађане је (потенцијално) свакодневни извор фрустрација, а за државу, на дужи рок, такво решење је потенцијално опасно по њену стабилност То је јасно свакоме ко се иоле разуме у науку о језику, организацију државе и чиниоце културног идентитета једне нације.

Зашто је од два писма ћирилица много боља? Зато што нам је у опису и у потпису, у духовној и културној десетовековној вертикали, зато што је 90 посто нашег вредног писаног културног наслеђа на њој, зато што су наши најбољи писци, уметници, државници и научници писали и данас пишу на њој, зато што је она у Уставу Србије писмо српског језика, зато што има огроман (још недовољно схваћен) потенцијал у компјутерској технологији, зато што је део нашег националног и државног идентитета, везани смо за њу емотивно (преко имена на кућним вратима, на споменицима на гробљима, преко преписке претходних генерација, до бројних докумената и наслеђених књига – како у кућним тако и у јавним библиотекама).

Ћирилица нам нимало не смета за учлањење у ЕУ и интеграцију у друге светске организације. Нимало нам не отежава учење страних језика, напротив, много је јача негативна интеракција с два писма у матерњем језику. Она не омета ни на који начин извоз наших производа (као што ни Јапан, Кину и друге земље не омета њихово изузетно компликовано и тешко писмо). Српска ћирилца се користи или се може користити у практично свакој врсти технологије, од компјутера, преко мобилних телефона до разних врста дисплеја.
За оно што наше писмо нема, богатство фонтова за примену у рекламама, на пример, кривица се може свалити на државу која је, за разлику од других, игнорисала писмо српског језика и ништа није улагала у његов развој и примену. Добро би било да се једном постави питање одговорности политичара и разних институција који су по природи свог посла морали да се баве тим стварима.

Наше писмо нас чини, поред тога, занимљивијим другима. Имамо ретко, јединствено тројство језика, правописа и писма и могли бисмо да га рекламирамо и као наш бренд, нашу препознатљиву марку, наш туристички производ (као што би требало урадити и са Српском Новом годином, на пример, по угледу на Кину, где је вест о доласку Кинеске Нове Године широм света бесплатна и ефикасна реклама за ту земљу с повољним последицама на углед нације, туризам и економију).
Љубиша В. Јовановић

Колико и зашто ћирилица?

 

Пекара у Београду

 

Постоји процена да 60 посто светског становништва пише писмима која нису латинична. Вероватно постоји податак како ствари укупно стоје и са бројем држава, али то и није битно, јер се не треба бавити, нити бранити таквим чињеницама. Да је Србија једина и последња земља на свету у којој се пише ћирилицом (или неким другим нелатиничним писмом), опет не би смела да се овако неодговорно односи према њој.

Много је важније схватити да Србији ћирилица не представља сметњу ни у једној од ствари које се обично наводе као такве: извозу и увозу производа и капитала, уклапању и прикључењу Европи, свету и разним организацијама, комуникацији, туристичкој и културној размени с другима, коришћењу савремене технике и технологије, учењу страних језика, реклами, дизајну, штампи, и скоро свему другом.
Важно је схватити да управо два писма у српском језику представљају сметњу за све напред наведено; затим, да практично нико други с редовним стањем у држави нема два писма у једном језику (да је то непрактично, нестандардно, нерационално …), и да морамо једном да направимо избор између два писма у употреби.
За мене је више него јасно да је прави и најпаметнији избор ћирилица, али до тога треба на националном нивоу доћи у стручном, толерантном, аргументованом и мирном дијалогу свих заинтересованих страна с различитим мишљењем о томе.
Опредељивање за ћирилицу никако не значи да се не би латиница учила у српским школама, рецимо од другог разреда основне школе, као и сада, само што се не би везивала за српски језик, него за општу културу, као што је случај с учењем грчког писма, и ознакама и симболима из бројних наука и области живота.
Све би могло да се реши и да сви буду задовољни, а при томе да добијемо уређенију и једноставнију државу.

Тако се долази до државе Србије. Држава је најодговорнија за ово лоше стање с ћирилицом у српском језику (а самим тим и са стањем демократије, људских и уставних права, стандарда, законитости …) јер није довољно правна, демократска и цивилизована.
Питање писма се можда многима не чини много важним у овом тренутку када економске и безбедносне теме привлаче више пажње, али је жива истина да се кроз њега сва та друга питања преламају и огледају. Паметна и способна држава све важне сегменте, међусобно зависне и испреплетене, покреће и решава истовремено. Ја не верујем у економски напредак без истовременог напретка на пољима науке, културе, туризма, саобраћаја, стандарда, права, демократије … Зато је за мене питање писма као лакмус папир за пробу како ствари иду у свим тим другим областима.

Кад буде решено питање ћирилице на квалитетан и делотворан начин, знаћу да је у држави Србија и много шта друго дошло на своје право место.

Љубиша В. Јовановић

10 векова  ћирилице.

Писмо једној политичкој странци (18. априла 2007.г.)

 

обриси планина у Србији

 

10 векова ћирилице. Није свеједно ! 

РЕ: угрожена права потрошача, грађанска, демократска, Уставна и универзална права

Поштовани,

Јављам се на Вашу љубазну понуду путем налепница Ваше цењене странке излепљеним по јавним површинама Београда (чије чишћење ћемо да платимо ми, грађани, наравно).
Ради се о праву на писмо српског језика – ћирилицу.

Већина потрошачких производа на тржишту Србије на својој амбалажи, у гаранцијама, декларацијама и упутствима за употребу нема нимало текста на ћирилици у варијанти на српском језику. Велики број производа има две, три или четири истоветне стране (на пример, једнолитарско паковање за млеко, или јогурт), по величини, изгледу и тексту, и ни на једној нема ни једног јединог слова ћирилице!
Где су наша права да текст на производима које купујемо буде и на нашем писму? Моја је процена да више од 60 % грађана Србије користи претежно ћирилицу када пишу на српском језику, а одређени делови становништва и знатно више (старији људи, деца, нарочито у узрасту првог разреда основне школе).
Ћирилица је једино службено писмо српског језика према Уставу Србије. Ћирилица траје већ десет векова на овом тлу. Ћирилица је писмо највећег броја писаних споменика наше културе, и писмо у рукопису и потпису наших најбољих научника, уметника, писаца, државника … На нашим је гробљима и на кућним вратима, и у личној преписци и документима бројних генерација … У бројним књигама и публикацијама, по јавним и приватним библиотекама. Потпуно несметано и равноправно се користи на интернету и у свим савременим технологијама.

Зашто никога није брига за наше право на своје писмо? Зашто нико у Србији није осетљив (није довољно, јер и ако јесте, онда је само формално и површно, неделотворно, чак дволично) на ово питање и зашто нема одговорних за ту неосетљивост?
Ниједна нормална, цивилизована и демократска држава не дозвољава толико  произвољности у овој области и обезбеђује својим грађанима пуна права у пракси. Зашто је Србија још неуређена и нецивилизована у том погледу? Зашто морамо да се стидимо и срамота нас је, кад нам дођу странци у посету, због овако лошег односа према сопственом, нашем главном писму?
Зашто ТВ „Студио Б“, као градска телевизија која треба да је сервис грађана Београда, скоро стопостотно свој програм емитује на латиници? Да ли то зато што је одговорно лице на тој ТВ проценило да 100 посто грађана Београда користи латиницу у српском језику (што не одговара стварности), или је посреди нечија лична воља, ћеф, некултура, идеолошки и политички став … Шта је, стварно, посреди?
У сваком нормалном друштву би се таква пракса сматрала културном (и не само културном) субверзијом, недемократским и нецивилизованим поступањем. А овде ?
У свакој уређеној дружаво би одговорна особа за такво нечувено деловање потпала под дејство закона. А овде?
Шта ћемо са Југословенским Драмским позориштем, позориштем у које је уложено толико милиона евра Београђана, а из којег је ћирилица темељно, потпуно и без изузетка очишћена? Горе него у време најгорих страних окупација Београда! Може ли се ЈДП звати културном институцијом, и онај ко га води културним човеком, и они у власти који то не примећују одговорним носиоцима власти?
Шта ћемо са Београдском спортском ареном, која на страни према аутопуту носи назив само на латиници? Бројни грађани који пишу ћирилицом не могу да прочитају име те скупе грађевине, подигнуте од пореза на њихове зараде, на свом писму! Зашто? Ко их лишава тога, ко је одлучио тако?

А шта је с београдским маратоном, и другим бројним спортским и културним манифестацијама које финансира Град, односно његови грађани? Зашто само на латиници? Где смо ту ми остали, већина?
А мобилни телефони? Ово је једина земља на свету, ваљда, која не условљава продају једне тако широко присутне технологије на свом тржишту испуњавањем права њених грађана на свој језик и писмо, а при томе нема никаквих техничких сметњи да се то уради и, још, то ништа не би коштало! Друге земље су то урадиле, на пример Русија, Бугарска, Грчка, да не помињемо бројне азијске земље са својим језицима и писмима. Ко овде одлучује друкчије, супротно интересима грађана, и на штету њихових права?

Ако је случајно, а није, ко то не води рачуна о тако важној ствари, о основним демократским и правним питањима, и зашто?

Много је примера, а питање је једно: Зашто, зашто, зашто? Ко одлучује о томе, до када, ко је одговоран?
Шта можете Ви да учините по овом питању?
Молим Вас да ми одговорите на њега.

Очекујем Ваш одговор. Путем интернета, телефона, писменим путем, или на неки други начин. Ово писмо ће бити архивирано у Удружењу за ћирилицу из Београда и биће објављено на интернету, пошто се наши „демократски“ медији клоне оваквих питања.

Ако желите, можете да ступите у везу са мном преко доле наведених бројева телефона.
Имате моју дозволу да на Градској Скупштини или неком другом званичном телу прочитате ово писмо.

С поштовањем,

Љубиша В. Јовановић, проф.енглеског језика

 

(никада нико није одговорио на ово писмо)

Анкета